„Dugogodišnjim posmatranjem okruženja, samim postojanjem kao i praksom rada sa ljudima, uvideo sam da telo čoveka zauzima bezbroj nametnutih (neprirodnih) pozicija. Arhitektura i reakcija tela u širokom spektru slučajeva zavisi od mnoštva faktora - spoljašnji (posao, okruženje, porodica..) ili unutrašnji (emocije, misli...). Obe kategorije mogu uticati kako na stacionarnost tako i na mobilnost i kretanje pojedinca. Nametnute pozicije tela možemo posmatrati kao spazam, koji se neretko provlači ispod radara svesnosti. Strah, nesigurnost i fizičko/mentalno opterećenje su uzroci, a sam spazam postaje sve veći ukoliko se pritisak navedenih faktora dopušta van granica izdržljviosti. Ono što mene fascinira su snaga i trajanje spazma koji telo održavaju u neprijatnoj poziciji, kao i sposobnost čoveka da na nametnute pozicije dugoročno “zažmuri” iako telo signalizira neprijatnost.
“Ventil” se umnogome razvio iz brige, propitujući naviku iscrpne angažovanosti, neprekidnog rada, nekontrolisane inercije. Međutim, briga bi bila znatno umanjena da čovek svesno bira neprijatne pozicije i da ima jak razlog zbog čega obitava u njima. Tada bismo imali uvid na kojim mestima i u kojoj količini se umor i nezadovoljstvo talože unutar nas samih. Nažalost, ono što uglavnom primećujem, su pogrešne procene uslovljene različitim pritiscima, gde tela ostaju umorna, oštećena, prazna i deformisana…
Mi imamo sposobnost da ne slušamo svoje telo, da ignorišemo ono što mu je potrebno i da svu pažnju usmeravamo ka spoljašnosti. Unutrašnji rad na sebi je uveliko privatizovan, okruženje već dugo diktira identitet, a tela se eksploatišu na dnevnoj bazi.
Umorni smo zato što smo izolovani, iako smo stalno okruženi drugim telima, dok vrtlog informacija, pitanja i ponuda koje primamo, ne prestaje. Ne - nije moguće, niti potrebno dati odgovor na sve.
Ne - neka to bude kočnica koja je olako zaboravljena.
Naša tela nisu stvorena da izvrše svaki zadatak, nisu tu da se povinuju svakom naređenju. Naše telo zahteva komunikaciju i izgradnju odnosa, isto kao što to radimo i sa drugim telima. Našte telo zahteva pripremu za zamišljenu ideju, uvod pre nego što se bilo šta započne. U suprotnom se jaz između nas i tela proširuje, gubi se dodir sa stvarnošću, a mesta za koja smo se nekada držali gube svoju materijalnost.
Ovaj rad posvećujem telu. Telu koje pripada vama Telu koje pripada meni.
Telu koje sadrži različitu istoriju. Telu koje igra različitu ulogu.
Telu koje je umorno… ali nas i dalje nosi''.
Ocenite - ukupno glasova 0