IN-fl.uxus

„ИН-фл.уxус“ - конце[р/п]т-ритуал за флауту, траку, реч и скулптуру замишљен је као просторно-звучна ситуација у којој се медији не надовезују један на други, већ се међусобно прожимају до мере у којој је немогуће утврдити где почиње музика, а где реч, где статичност скулптуралног објекта престаје да буде неми предмет и прераста у акустички резонатор простора.

„ИН-фл.уxус“ је сачињен од различитих уметничких интервенција. У питању су савремена музика српских младих композитора за флауту и електронику, поезија и скулптурално стваралаштво. У просторном контексту, „ИН-фл.уxус“ подразумева параван или завесу иза које се извођач сакрива, док се испред ње налази скулптура која преузима улогу тотема.

Концепт полази од идеје флукса, трајног прелива између форми, у којем флаута - као продужетак даха, тела и геста - постаје осцилација између ритуалног и савременог, интимног и јавног, материјалног и дигиталног. Електронска трака функционише као меморијски талог: слој звука који чува трагове претходних извођења, гласова, шумова и вибрација простора. Она није позадина, већ паралелна временска оса, дигитални сведок једне уметничке мисли која се стално поново конфигурише. Насупрот томе, живи тон флауте јесте увек први пут, увек почетак. Та два времена - електронско и извођачко - постоје у тензији која се не разрешава, већ се стално премешта.

Поезија у овом концепту није нарација, већ глас као објекат - фрагмент текста који функционише као светлосни импулс: кратко осветљава значење, па га одмах потире. Говор се третира као звук, у равноправном односу са флаутом и траком, при чему реч губи функцију објашњавања и постаје материја. Скулптура - било да је присутна у простору као објекат или као визуелни контрапункт звуку - делује као неми партнер извођачу. Она одређује кретање тела, фокус слушаоца и динамику простора. Њена статичност производи одсуство које појачава присуство звука; сваки тон одјекује око ње као да испитује њене ивице.

У целини, овај концептуални чин није концерт, перформанс нити изложба, већ тренутак прелива између различитих уметничких регистара. Публика није само посматрач, већ сведок једне врсте ритуалног процеса, у којем уметност не комуницира поруку, већ стање - стање флукса, сталне промене и непрекидног настајања.