IN-fl.uxus

„IN-fl.uxus“ - konce[r/p]t-ritual za flautu, traku, reč i skulpturu zamišljen je kao prostorno-zvučna situacija u kojoj se mediji ne nadovezuju jedan na drugi, već se međusobno prožimaju do mere u kojoj je nemoguće utvrditi gde počinje muzika, a gde reč, gde statičnost skulpturalnog objekta prestaje da bude nemi predmet i prerasta u akustički rezonator prostora.

„IN-fl.uxus“ je sačinjen od različitih umetničkih intervencija. U pitanju su savremena muzika srpskih mladih kompozitora za flautu i elektroniku, poezija i skulpturalno stvaralaštvo. U prostornom kontekstu, „IN-fl.uxus“ podrazumeva paravan ili zavesu iza koje se izvođač sakriva, dok se ispred nje nalazi skulptura koja preuzima ulogu totema.

Koncept polazi od ideje fluksa, trajnog preliva između formi, u kojem flauta - kao produžetak daha, tela i gesta - postaje oscilacija između ritualnog i savremenog, intimnog i javnog, materijalnog i digitalnog. Elektronska traka funkcioniše kao memorijski talog: sloj zvuka koji čuva tragove prethodnih izvođenja, glasova, šumova i vibracija prostora. Ona nije pozadina, već paralelna vremenska osa, digitalni svedok jedne umetničke misli koja se stalno ponovo konfiguriše. Nasuprot tome, živi ton flaute jeste uvek prvi put, uvek početak. Ta dva vremena - elektronsko i izvođačko - postoje u tenziji koja se ne razrešava, već se stalno premešta.

Poezija u ovom konceptu nije naracija, već glas kao objekat - fragment teksta koji funkcioniše kao svetlosni impuls: kratko osvetljava značenje, pa ga odmah potire. Govor se tretira kao zvuk, u ravnopravnom odnosu sa flautom i trakom, pri čemu reč gubi funkciju objašnjavanja i postaje materija. Skulptura - bilo da je prisutna u prostoru kao objekat ili kao vizuelni kontrapunkt zvuku - deluje kao nemi partner izvođaču. Ona određuje kretanje tela, fokus slušaoca i dinamiku prostora. Njena statičnost proizvodi odsustvo koje pojačava prisustvo zvuka; svaki ton odjekuje oko nje kao da ispituje njene ivice.

U celini, ovaj konceptualni čin nije koncert, performans niti izložba, već trenutak preliva između različitih umetničkih registara. Publika nije samo posmatrač, već svedok jedne vrste ritualnog procesa, u kojem umetnost ne komunicira poruku, već stanje - stanje fluksa, stalne promene i neprekidnog nastajanja.