Чеховљева соба

Реч редитеља

О Чехову је све већ одавно написано. Не постоји драмски писац, осим можда Шекспира и Молијера, који је изазвао толику пажњу теоретичара драме, позоришних критичара, театролога. Небројене књиге написане су о њему и његовом књижевном и драмском опусу, његовом поимању позоришног простора и времена, његовим филигрански спретно преплетеним драмским ситуацијама, судбинама његових фасцинантних ликова.

Шта ново може да се каже?

Као прво,  усудили смо се екипно да се упустимо у интерпретацију његових кратких (малих) прича. За мене лично не постоји узбудљивије штиво од њих.

Још од основне школе (похађао сам је осамдесетих година XX века), када смо у читанкама имали приповетке „Вањка“ и „Туга“, његове заиста сурове приче о неутешној, дубокој чамотињи људске судбине, било да је у питању мали дечак-шегрт (Вањка Жуков у „Вањки“) или стари кочијаш (Јона Потапов у „Туги“), осећао сам неку емпатичну, моћну повезаност са овим наизглед суровим писцем.

Друго, касније, како ми се живот окретао ка позоришту и раду са глумцима, бавио сам се Чеховом више пута, увек потпуно различито, јер свежина његовог писања омогућава увек нови почетак и увек новополазиште. Његов је осећај човека и живота заувек савремен, увек непогрешиво тачан, што се у позоришном сусрету са другим писцима просто не дешава на тако личном нивоу као са Антоном Павловичем.

Чехова сам радио и на Академији у Прагу („О велкомyслности Рускехо лиду“, непреведена на српски кратка игра), и у Словенији (СЛГ Цеље „Јаз вас љубим“) и у Хрватској (ХНК Осијек „Три сестре“), а ево сада по први пут и у Србији, можда не и последњи. И увек сасвим различито, јер је Чехов то омогућио својим генијем. Хвала му.

Одабир за позориште „Зоран Радмиловић“ у Зајечару пао је на девет малих прича. Прва идеја ми је била да направим мању, камерну представу за мањи број глумаца. Међутим, како сам упознао скоро цео ансамбл и видео обострано интересовање за рад на овом материјалу, одлучио сам да у представи учествују сви они глумци који то желе. Такорећи - искројили смо новог Чехова, тако да можемо групно, тимски, екипно да са сцене проследимо до публике што је више могуће његове нежности, грубости, шале, апсурда, сатире, фарсе, дубоке емоције, свега онога што се у изабраним причама крије. И можда још нешто, што се појавило успут, током дружења и рада.

Надам се да ће зајечарска публика пристати на ово понуђено путовање кроз девет сасвим различитих кругова живота Антона Павловича. Од сасвим интимних, малих догађаја (приче „Женска освета“, „Отишла је“ и „Мекушац“), до великих, гласних, бучних размирица („Неопрезност“, „Камелеон“, „Чиновникова смрт“), па преко нежне али и сурове зимске интиме („Шала“) и, како смо их назвали „женских прича“ („У хотелу“, „Последња Мохиканка“), ово је једно заједничко, сценско-музичко путовање у Чеховљеву димензију на начин како је ми сада видимо.