Čehovljeva soba

Reč reditelja

O Čehovu je sve već odavno napisano. Ne postoji dramski pisac, osim možda Šekspira i Molijera, koji je izazvao toliku pažnju teoretičara drame, pozorišnih kritičara, teatrologa. Nebrojene knjige napisane su o njemu i njegovom književnom i dramskom opusu, njegovom poimanju pozorišnog prostora i vremena, njegovim filigranski spretno prepletenim dramskim situacijama, sudbinama njegovih fascinantnih likova.

Šta novo može da se kaže?

Kao prvo,  usudili smo se ekipno da se upustimo u interpretaciju njegovih kratkih (malih) priča. Za mene lično ne postoji uzbudljivije štivo od njih.

Još od osnovne škole (pohađao sam je osamdesetih godina XX veka), kada smo u čitankama imali pripovetke „Vanjka“ i „Tuga“, njegove zaista surove priče o neutešnoj, dubokoj čamotinji ljudske sudbine, bilo da je u pitanju mali dečak-šegrt (Vanjka Žukov u „Vanjki“) ili stari kočijaš (Jona Potapov u „Tugi“), osećao sam neku empatičnu, moćnu povezanost sa ovim naizgled surovim piscem.

Drugo, kasnije, kako mi se život okretao ka pozorištu i radu sa glumcima, bavio sam se Čehovom više puta, uvek potpuno različito, jer svežina njegovog pisanja omogućava uvek novi početak i uvek novopolazište. Njegov je osećaj čoveka i života zauvek savremen, uvek nepogrešivo tačan, što se u pozorišnom susretu sa drugim piscima prosto ne dešava na tako ličnom nivou kao sa Antonom Pavlovičem.

Čehova sam radio i na Akademiji u Pragu („O velkomyslnosti Ruskeho lidu“, neprevedena na srpski kratka igra), i u Sloveniji (SLG Celje „Jaz vas ljubim“) i u Hrvatskoj (HNK Osijek „Tri sestre“), a evo sada po prvi put i u Srbiji, možda ne i poslednji. I uvek sasvim različito, jer je Čehov to omogućio svojim genijem. Hvala mu.

Odabir za pozorište „Zoran Radmilović“ u Zaječaru pao je na devet malih priča. Prva ideja mi je bila da napravim manju, kamernu predstavu za manji broj glumaca. Međutim, kako sam upoznao skoro ceo ansambl i video obostrano interesovanje za rad na ovom materijalu, odlučio sam da u predstavi učestvuju svi oni glumci koji to žele. Takoreći - iskrojili smo novog Čehova, tako da možemo grupno, timski, ekipno da sa scene prosledimo do publike što je više moguće njegove nežnosti, grubosti, šale, apsurda, satire, farse, duboke emocije, svega onoga što se u izabranim pričama krije. I možda još nešto, što se pojavilo usput, tokom druženja i rada.

Nadam se da će zaječarska publika pristati na ovo ponuđeno putovanje kroz devet sasvim različitih krugova života Antona Pavloviča. Od sasvim intimnih, malih događaja (priče „Ženska osveta“, „Otišla je“ i „Mekušac“), do velikih, glasnih, bučnih razmirica („Neopreznost“, „Kameleon“, „Činovnikova smrt“), pa preko nežne ali i surove zimske intime („Šala“) i, kako smo ih nazvali „ženskih priča“ („U hotelu“, „Poslednja Mohikanka“), ovo je jedno zajedničko, scensko-muzičko putovanje u Čehovljevu dimenziju na način kako je mi sada vidimo.