BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Najteže je promeniti sebe
Globalno zagrevanje, zagađen vazduh, voda, zemljište, ugrožene vrste. Reciklaža, obnovljivi izvori energije, očuvanje životne sredine. Svi ovi pojmovi postali su deo naše savkodnevice. Poput nekih poslovica ili mantri čujemo ih na televiziji, čitamo u udžbenicima, gledamo na banerima po gradu i svi mi znamo da treba da čuvamo prirodu, naučeni smo da je ovo tačan iskaz, ne dovodimo ga ni u jednom slučaju u pitanje. Ali da li nas zaista dotiče ova rečenica? Da li smo svesni uopšte šta ona znači, šta znači danas potreba za čuvanjem životne sredine?
Tri predavanja koja je održala ekološka aktivistkinja Milja Vuković u ovkiru programa Bitef zone izvela su ove pojmove i pitanja iz polja floskula i napamet naučenih reči bez značenja. Predavanja pod nazivom „Život bez otpada - kako da lično, konkretno i svakodnevno ispoštujemo prirodu“, „Priroda - glavni saveznik održivih gradova“ i „Pravi trenutak za ODRAST je sad“ demistifikovala su ekološko pitanje, od problema pa do potencijalnih rešenja, pružajući nam sveobuhvatan uvid u našu ulogu i odgovornost u uzroku i rešenju, od nivoa svakog pojedinca do nivoa celih zajednica.
Možda će vas zaboleti glava kada pročitate rečenice koje slede (čuti ih na predavanju svakako nije bilo prijatno), ali hajde da počnemo sa jednim hladnim tušem. Da li ste svesni da se ne slažete sa većinom praksi koje su deo vašeg svakodnevnog života? Hrana koju jedemo puna je pesticida. Stuja koju koristimo nastaje sagorevanjem ogromnih količina uglja. Odeća koju nosimo je od materijala koji su nastali čineći ogromnu štetu (da ne pominjemo način tretiranja radnika i radnica). Našim novcem banke finansiraju stvari poput minihidroelektrana! Deluje zastrašujuće koliko malo kontrole imamo nad sopstvenim životima.
Uzrok svega toga, kako objašnjava Milja, nalazi se u imperativu konstantnog rasta. Rasti, napredovati, ići sve dalje pa makar i na silu: guramo guramo, guramo. Rast se doživljava kao nešto ultimativno pozitivno iako on ubija sve što volimo i do čega nam je stalo. Mi imamo jednu planetu, ona ima 510 miliona kvadratnih kilometara površine i nema dalje od toga! Zašto onda postoji pretpostavka da ćemo postojati samo dok rastemo? Gde je svest o granicama?
Toliko su ljudi zaljubljeni u sebe da samo izgleda kao vrsta umislili da smo bogovi koji ni iz čega mogu da stvore nešto, za koje nema nikakvih ograničenja. A planeta puca. Interesantan je podatak da smo poslednji put živeli u granicama održivosti planete 1972. godine. Gotovo pedeset godina čovečanstvo živi na kreditu. Koga briga za buduće generacije? Važni smo samo mi ovde i sada.
Pa i nije baš tako. Ova čudesna planeta i život koji nam je dat nisu samo privilegija, nego i odgovornost. Evolucija Homo sapiensa traje milionima godina. Milionima godina naša životna forma se menjala, usavršavala, prilagođavala tako da bude što kompatibilnija za život na planeti! Toliko vremena bilo je potrebno da ova priroda uloži u nas, a kako joj mi vraćamo? Povređujemo je.
Na sreću, možete prestati to da činiti koliko danas. I evo samo nekih od načina koje smo naučili na predavanju:
Za početak, upitajte se šta je stvarno moja potreba? Šta me čini srećnim/om, zdravim/om, zadovoljnim/om? Ne treba nam društvo da nam to kaže, to možemo učiniti isključivo sami. Ako živite u gradu, otvorite se za njega svim svojim čulima. Kakve su mu boje, koje zvuke čujete, kakva je vlažnost vazduha? Upoznajte svoj grad, otkrijte prirodu u njemu, nemojte primećivati samo ono što je čovek stvorio. Priroda se ne mora braniti samo tamo negde u šumi, na nekoj planini ili livadi. Priroda je u gradu svuda oko nas i njeno očuvanje je čist interes zajednice. Primera radi, zelenilo u gradu snižava temperaturu, smanjuje šanse za mentalne poremećaje, poboljšava fizičko zdravlje, smanjuje buku. Eto, ukoliko nam je potrebna konkretna korist po principu ja tebi, a ti meni, imamo i to. Ali valjda je i mimo toga ostalo u nama nekog ljudskog osećaja, valjda ne mora sve što radimo da bude i naplaćeno?
Evo još nekih konkretnih saveta, koje možete početi da primenjujete već sutra: imajte ceger, kupujte robu na meru i sašijte vrećice za nju, nosite svoju flašu za vodu, koristite kuhinjske krpe, a ne ubruse, pronađite prirodne zamene za kuhinjske sunđere, umesto deterdženta kupite sapun za pranje sudova, umesto folije za hranu postoje krpice od voska, umesto papirnih pamučne maramice, zamenite plastičnu četkicu za zube drvenom, napravite pamučne tufere za skidanje šminke, kupite prirodan dezodorans bez freona, kompostirajte.
I najvažnija lekcija glasi: najteže je promeniti sebe. Ne postoji stav „to što ja jedan radim ništa neće promeniti“. Nije moguće boriti se protiv korporacija i država ako sami sebe ne promenimo. Svako može nešto da uradi, neko više neko manje. Sve se računa. Jer u krajnjem slučaju, ništa nas ne košta da pokušamo. Nažalost, nemamo šta više da izgubimo.
