BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Kraj maja u Bitef zoni između mašte i stvarnosti
Maj u Bitef zoni završen je promocijiom časopisa Scena, nakon čega smo gledali monodramu „Čaj sa Kublaj - kanom“ Saše Radonjića, u izvođenju Jugoslava Krajnova.
Scena
„Mali broj književnih i teorijskih časopisa ima ovakvu dinamiku kakvu ima scena da izlaze čak četiri puta godišnje i mislim da se ova promocija uklapa u slogan o herojstvu, jer ako je neko u ovom slučaju zaslužan, to je Sterijino pozorje koje zaista na neobičan način uspeva da pronađe sredstva da objavljujemo sva četiri broja i da svi tekstovi budu skromno, ali redovno honorisani“, kaže glavni urednik Scene Miloš Latinović.
On predočava kako se redakcija časopisa trudi da održi stalne rubrike u kojima redovni čitaoci mogu da očekuju savremenu i domaću dramu, deo posvećen festivalima, kao i teorijske tekstove sa prostora cele bivše države koji su naročito značajni pozorišnim ljudima jer im pružaju uvid u razmišljanja i delo kolega iz regiona.
„Što se dela savremene drame tiče, uvek se trudimo da objavimo nešto što je potentno i zanimljivo za pozorišta koja rade u našoj zemlji i okruženju. Nastojimo da damo jasan input šta bi moglo da se igra, a da ne bude skupo i preglomazno, da bude u repertoarskom hodu koji odgovara našim pozorištima, posebno onim koja rade van velikih centara“, dodaje Latinović uz primedbu da se za ovaj segment u pozorištima i dalje nema dovoljno sluha.
Za Aleksandra Milosavljevića Scena je, uz nekolicinu značajnih festivala, jedan od elemenata koji pokazuju da i dalje imamo pozorišni sistem, veoma ugrožen, ali postojeći:
„Doživljavam Scenu osim kao prostor za plasman informacije, kao trag koji će ostati u bibliotekama, da jednog dana ljudi vide šta se u ovo naševreme dešavalo u pozorištu, kako se mislilo, kako su izgledale predstave, što verujem da će biti od izuzetne važnosti za istoriju pozorišta“, kaže urednik časopisa i dodaje:
„Dobio sam skoro zamerku što ne obajvljujemo teorijske tekstove eminentnih inostranih teatrologa. Vrlo rado bismo to činili, sa mnogima smo u kontaktu, nije problem ni da platimo prevodioca, ali mi smo hteli da prednost damo mladim ljudima koji počinju da promišljaju teme iz teatrologije.“
Najnovije izdanje Scene posvećeno je Petru Marijanoviću, profesoru na novosadskoj Akademiji umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti, dramatrugu i direktoru drame Srpskog narodnog pozorišta, teatrologu, istoričaru pozorišta, autoru velikog broja značajnih knjiga, pozorišnom kritičaru i najdugovekijem glavnom uredniku časopisa. Naredni broj izlazi tokom juna, i imaće tradicionalnu promociju u okviru Sterijinog pozorja.
Čaj sa Kublaj-kanom
Nakon prve večeri Bitef zone i predstave „Not the right leg“ postavili smo pitanje šta je igrač bez zdrave noge, ko smo kada nam je oduzeta svrha i može li se krenuti ispočetka. Na prvi pogled monodrama „Čaj sa Kublaj-kanom“ podiže istu polemiku prikazujući Piščev oporavak nakon doživljenog moždanog udara. Ali samo na prvi pogled. Nasuprot igraču koji je povredom hendikepiran za bavljenje poslom koji voli, prikazani udes Pisca u drami Saše Radonjića je priča o umetnikovoj imaginaciji koja se ne može obuzdati, o čovekovoj neraskidivoj vezi od njegove suštine.
Tekst predstave nastao je kao intimna pripovest autora nakon preživljenog moždanog udara. Svoje iskustvo fizičkog preživljavanja, a zatim duhovne borbe za život pisac je pretočio u, kako sam kaže, džepnu enciklopediju u formi monodrame. Opisani događaji i piščevi doživljaji istih su verodnostoji, onakvi kakvi su se zaista zbili, a sklopljeni su u tekst monodrame u nadi autora da će ovako artikulisana iskustva pomoći nekome u suočavanju sa sličnim traumama.
Ipak, „Čaj sa Kublaj-kanom" nadrastao je autorovu inicijalnu nameru jer to nije prosto upustsvo za preživljavanje za bolesnog čoveka. Naprotiv, predstava nam daje svojevrsnu studiju slučaja jednog umetnika - Pisca, poput jedinstvene prilike da zavirimo u njegov dnevnik, ili da izvršimo operaciju po njegovom mozgu iščitavajući najdublje tokove njegovih misli. On nam pokazuje šta se dešava u glavi Pisca dok se bori za život, kako on percipira svet oko sebe u trenucima najvećih teškoća. Da bi preživeo, Pisac priča priče i mašta. Da bi preživeo, Pisac živi u limbu između stvarnog sveta, i sveta imaginacije ( i poneke halucinacije). To je prikazano i u dihotomiji između Pisca na sceni - Jugoslava Krajnova, obuzetnog, prepuštenog, ljudskog, i Piščevog glasa koji čujemo iz off-a, hladno mehaničkog, surovo realnog, poput hladnog tuša otrežnjujućeg. Tako se fragmenti sećanja u kojima se briše granica između realnosti i izmaštanog sklapaju u priče, razigrane, duhovite, potresne… u priče u kojima je satkana suština čovelovog bića. Kao kad pisac napiše roman kreirajući potpuno nov univerzum od tragova stvarnosti koje sakuplja oko sebe nadograđujući ga maštom u sebi, tako je ovaj Pisac u predstavi kreirao život mešajući realno i narealno, kao što se na sceni mešaju hladno veštačko svetlo neonske sijalice i postojan topao plamičak jedne sveće.
Pisac se na kraju ipak opredeljuje za svet koji sam sebi stvara. Tokom celog komada najavljivana priča o Kublaj-kanu, koju odlaže bezbrojnim pričama - digresijama ( jer „digresija je najbolja intelektualna infuzija"), na kraju donosi pobedu imaginacije nad realnošću. Pisac aktera svoje priče Kublaj-kana pronalazi i uglu svog ormara kako spava i želi da mu spremi čaj, da ga ugosti, mora nečujno da ubije muvu kako ne bi uznemirila njegovog gosta. A onda shvata da on nosi svileni ogrtač, da on ima mongoloidne crte lica… on je Kublaj-kan. Izabrao je ( ili možda to nije bio izbor već nužnost) da živi u stvarnosti koju sam stvara. Možda je to lakše? Svakako je zanimljiviji izbor.
„Svet bez spavanja bio bi savršen svet, ali, avaj, ipak ga ne bismo preživeli zato što budni ne bismo mogli SANjATI", kaže Pisac. Pa isto tako, svet koji funkcioniše isključivo po pravilima razuma, nauke i matematičkim formulama, bio bi u neku ruku idealan svet. Ali bez mašte, iracionalnosti, umetnosti… da li bismo ga preživeli?
