БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Одјек пацифистичког крика два и по миленијума касније
Јун у Битеф зони почео је представом „Жене из Троје“ у режији Небојше Брадића, насталом у копродукцији Народног позоришта Приштина, Народног позоришта тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ и Удружења „Дунавфест“.
Еурипид је ову трагедију написао током грађанског Пелопонеског рата између Атине и Спарте, и приповедајући о несрећи тројанских жена које су наког пада Троје осуђене да буду робиње грчким вођама, трагичар је створио свевремени коментар о апсурду ратова и крвопролића, који се данас, две и по хиљаде година од настанка, једнако чује и не губи на снази. Брадићева актуелизована адаптација идеално се уклапа у архаичан, иако умногоме прилагођен и осавремењен текст, тако да је он савршено јасан, и мада говори о славним херојима и ликовима које знамо из митологије, природно пристаје осавремењеним ликовима.
Тројанке су тако обучене у савремене хаљине, шминка им је размазана, фризуре покварене, па изгледају као жене из високог друштва извучене са свечаног пријема након што су сазнале лоше вести. Њима супротстављени грчки гласници који им саопштавају будућу судбину (Хекуба ће служити Одисеју, Касандра ће бити љубавница Агамемнонова, Андромаха љубавница Ахиловом сину итд.) обучени су у сива одела, са наочарима за сунце и мобилним телефонима, као обезбеђењенеких савремених политичара или бизнисмена који за њих обављају прљаве послове.
Представа је тако постала прича о савременим ратовима, али не нужно милитаристичким. Тројанке могу бити и жене политичара који су изгубили власт на изборима, или бизнисмена којима су конкуренти уништили посао, или чак криминалаца који су изгубили превласт са оне стране закона... тако смо на сцени добили епилог савремене крими/политичке серије, попут ових што их у последње време виђамо све чешће на нашим телевизијама.
А насупрот тим серијама у којима неретко мањка достојно написаних женских ликова, сва тежина пада овде је приказана на женским леђима. Најпре, у лику Хекубе коју је суверено одиграла Ивана Ковачевић, као снажну краљицу и мајку, достојанствену и стабилну, огорчену и заштитнички настројену, која губи контролу тек на самом крају када се све коначно руши. Најупечатљивија је свакако Касандра, Хекубина ћерка и Аполонова пророчица, осуђена да буде Агамемнонова љубавница. Касандра у извођењу Ане Бретшнајдер има неурачунљив израз, болну веселост док описује будућност у којој је смрт свогнежељеног будућег господара, али и њена сама...
Њене речи изговорене у лудачком набоју снажно одјекују док говори Грцима истину о њиховим поступцима: шта су они урадили? десет година провели под зидовима Троје зарад неверства једне жене, далеко од породице, дома, свега што им је драго, умирали несахрањени и неоплакани... Сва апсурдност сукоба налази се у Касандриним речима, а сва његова тежина у њеном неурачунљивом наступу. То је крик младости и неискварене чистоте портив ужаса рата.
Том пацифистичком крику најснажнији одјек даје сам крај представе. Све се руши, тресе, гори, и нестају последњи трагови Троје. На сцени се појављује трудна Тројанка. Она носи у свом стомаку будућност, наду да ће родити потомка који ће обновити град и осветити своје претке. Њен округли стомак је подсећање на насиље које се понавља се и понављаће се, све док труле амбиције и имератив моћи настављају тај поремећен циклус, од Еурипидовог времена до данас.
Трудна Тројанка онда запали цигарету. Дим трује фетус, катран убија осветника... циклус је прекинут.
