BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Odjek pacifističkog krika dva i po milenijuma kasnije
Jun u Bitef zoni počeo je predstavom „Žene iz Troje“ u režiji Nebojše Bradića, nastalom u koprodukciji Narodnog pozorišta Priština, Narodnog pozorišta timočke krajine „Zoran Radmilović“ i Udruženja „Dunavfest“.
Euripid je ovu tragediju napisao tokom građanskog Peloponeskog rata između Atine i Sparte, i pripovedajući o nesreći trojanskih žena koje su nakog pada Troje osuđene da budu robinje grčkim vođama, tragičar je stvorio svevremeni komentar o apsurdu ratova i krvoprolića, koji se danas, dve i po hiljade godina od nastanka, jednako čuje i ne gubi na snazi. Bradićeva aktuelizovana adaptacija idealno se uklapa u arhaičan, iako umnogome prilagođen i osavremenjen tekst, tako da je on savršeno jasan, i mada govori o slavnim herojima i likovima koje znamo iz mitologije, prirodno pristaje osavremenjenim likovima.
Trojanke su tako obučene u savremene haljine, šminka im je razmazana, frizure pokvarene, pa izgledaju kao žene iz visokog društva izvučene sa svečanog prijema nakon što su saznale loše vesti. Njima suprotstavljeni grčki glasnici koji im saopštavaju buduću sudbinu (Hekuba će služiti Odiseju, Kasandra će biti ljubavnica Agamemnonova, Andromaha ljubavnica Ahilovom sinu itd.) obučeni su u siva odela, sa naočarima za sunce i mobilnim telefonima, kao obezbeđenjenekih savremenih političara ili biznismena koji za njih obavljaju prljave poslove.
Predstava je tako postala priča o savremenim ratovima, ali ne nužno militarističkim. Trojanke mogu biti i žene političara koji su izgubili vlast na izborima, ili biznismena kojima su konkurenti uništili posao, ili čak kriminalaca koji su izgubili prevlast sa one strane zakona... tako smo na sceni dobili epilog savremene krimi/političke serije, poput ovih što ih u poslednje vreme viđamo sve češće na našim televizijama.
A nasuprot tim serijama u kojima neretko manjka dostojno napisanih ženskih likova, sva težina pada ovde je prikazana na ženskim leđima. Najpre, u liku Hekube koju je suvereno odigrala Ivana Kovačević, kao snažnu kraljicu i majku, dostojanstvenu i stabilnu, ogorčenu i zaštitnički nastrojenu, koja gubi kontrolu tek na samom kraju kada se sve konačno ruši. Najupečatljivija je svakako Kasandra, Hekubina ćerka i Apolonova proročica, osuđena da bude Agamemnonova ljubavnica. Kasandra u izvođenju Ane Bretšnajder ima neuračunljiv izraz, bolnu veselost dok opisuje budućnost u kojoj je smrt svogneželjenog budućeg gospodara, ali i njena sama...
Njene reči izgovorene u ludačkom naboju snažno odjekuju dok govori Grcima istinu o njihovim postupcima: šta su oni uradili? deset godina proveli pod zidovima Troje zarad neverstva jedne žene, daleko od porodice, doma, svega što im je drago, umirali nesahranjeni i neoplakani... Sva apsurdnost sukoba nalazi se u Kasandrinim rečima, a sva njegova težina u njenom neuračunljivom nastupu. To je krik mladosti i neiskvarene čistote portiv užasa rata.
Tom pacifističkom kriku najsnažniji odjek daje sam kraj predstave. Sve se ruši, trese, gori, i nestaju poslednji tragovi Troje. Na sceni se pojavljuje trudna Trojanka. Ona nosi u svom stomaku budućnost, nadu da će roditi potomka koji će obnoviti grad i osvetiti svoje pretke. Njen okrugli stomak je podsećanje na nasilje koje se ponavlja se i ponavljaće se, sve dok trule ambicije i imerativ moći nastavljaju taj poremećen ciklus, od Euripidovog vremena do danas.
Trudna Trojanka onda zapali cigaretu. Dim truje fetus, katran ubija osvetnika... ciklus je prekinut.
