БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Играчка плачка
Студенти глуме Факултета савремених уметности у Београду синоћ су дипломирали у Битеф зони извођењем представе „4 боје 5 пиштоља“ у режији Јанка Цекића. Представа је настала по мотивима Тарантиновог филма „Улични пси“, а адаптирала ју је Тијана Грумић.
Позната крими прича о ганкстерима чија су имена боје (Блу, Пинк, Вајт и Грин) пребачена на позоришне даске направила је праву тарантиновску атмосферу у Битефу: опасни момци, пљачка, пиштољи, пуцњава, крв, а све то уз много хумора и плеса, у нелинеарно испричаној причи са флешбековима. Занимљиво је да је Таранитно иницијално писао „Уличне псе“ са намером да их постави у позоришту, па није ни чудо што је овај прилагођени текст тако лепо легао сцени, задржавајући филмичност, али и добијајући нову вредност коју позориште пружа.
Међутим, најинтересантније у вези са овом представом нема везе са Тарантином, већ управо са удаљавањем од оригинала. Наиме, на самом почетку представе видимо једног од момака како броји за игру жмурке: пет, десет, петнаест, двадесет. У том тренутку није баш најјасније о чему се ради, али како представа одмиче, детаљи који осветљавају врло занимљив концепт постају све јаснији. На пример, сви ганкстери иако носе одела и кравате, на ногама имају беле старке са навученим белим чарапама и тексас шорстеве, њихови пиштољи су пластичне играчке, када пуше они не пале цигарету, у међусценама певају дечије песме са измењеним текстом ( Нпр. уместно „Кад си срећан лупи дланом ти у длан“ иде „Кад у пљачку идеш ...“). На крају представе, када су се ликови међусобно поубијали, звони школско звоно које означава крај одмора и они се дижу и седају у школске клупе. Све што смо гледали била је у ствари измаштана игра дечака који воле да се претварају да су опасни момци.
Овај расплет натерао ме је да по милионити пут поставим питање: може ли неко да ми објасни зашто постоје играчке ватреног оружја?! Хајде да говоримо мало о утицајима, узорима и одрастању. Скоро сам чула једну познаницу како се згражава што је њена комшиница сину купила лутку коју јој је тражио. Слушала сам је и размишљала, па не, боље пиштољ да му је купила да се учи да постане бранитељ срБскога рода од малих ногу. Океј, деца (углавном дечаци) од вајкада су се играли рата, сви знамо родитељске приче о партизанима и Немцима, па ко је Прле, а ко Тихи и како су се јурцали по ледини и зарађивали красте на коленима.
И то донекле и могу да схватим, не само зато што сматрам да је борба против фашизма лекција за од малих ногу (!) него просто историјским околностима и друштвеном ситуацијом која је била актуелна. Са друге стране, човек би помислио да смо у 2021. години напредовали и схватили да насиље није нешто са чиме се треба играти. Очигледно не... А ако мало боље размислим, како очекивати да се нешто променило у том погледу када су узори понашања далеко токсичнији од тих војника у рату и када је популарна култура пуна глорификације лоших момака и криминалаца који наравно да имају пиштољ и да га без пардона користе, а уз то су и одлични фрајери, пуни пара и наравно, мизогиније.
Да се разумемо, ово није квазиинтелектуално елитистичко блаћење популарна културе („Срамота шта се данас сервира омладини пфуј!“), прва биџујем те и такве серије. Само постављам питање да ли и какав утицај постављање таквих узора на пиједестал имају на младе у овој земљи? Можда и немају и то је сјајно! Али нешто ми се не чини тако када чујем клинце који се играју око зграде и уживљени у улоге вичу: „Рокни га брате, ало мајмунчино видећеш ти да са ким се качиш“.
У сваком случају, да се вратимо на позитивне ствари, дипломска представа студената ФСУ била је духовита и младалачка, разиграна и забавна. Момци су одрадили супер посао и надам се да ћемо их гледати по сценама и екранима у будуће.
Порука за крај је: сезона је испита на уметничким факултетима је у свом пику и испити су углавном отворени за публику. Распитајте се, потражите и гледајте сјајне представе младих уметника. Отрићете бисере, пронаћи ћете нешто чега нема на великим сценама. Вреди труда!
