BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Igračka plačka
Studenti glume Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu sinoć su diplomirali u Bitef zoni izvođenjem predstave „4 boje 5 pištolja“ u režiji Janka Cekića. Predstava je nastala po motivima Tarantinovog filma „Ulični psi“, a adaptirala ju je Tijana Grumić.
Poznata krimi priča o ganksterima čija su imena boje (Blu, Pink, Vajt i Grin) prebačena na pozorišne daske napravila je pravu tarantinovsku atmosferu u Bitefu: opasni momci, pljačka, pištolji, pucnjava, krv, a sve to uz mnogo humora i plesa, u nelinearno ispričanoj priči sa flešbekovima. Zanimljivo je da je Taranitno inicijalno pisao „Ulične pse“ sa namerom da ih postavi u pozorištu, pa nije ni čudo što je ovaj prilagođeni tekst tako lepo legao sceni, zadržavajući filmičnost, ali i dobijajući novu vrednost koju pozorište pruža.
Međutim, najinteresantnije u vezi sa ovom predstavom nema veze sa Tarantinom, već upravo sa udaljavanjem od originala. Naime, na samom početku predstave vidimo jednog od momaka kako broji za igru žmurke: pet, deset, petnaest, dvadeset. U tom trenutku nije baš najjasnije o čemu se radi, ali kako predstava odmiče, detalji koji osvetljavaju vrlo zanimljiv koncept postaju sve jasniji. Na primer, svi ganksteri iako nose odela i kravate, na nogama imaju bele starke sa navučenim belim čarapama i teksas šorsteve, njihovi pištolji su plastične igračke, kada puše oni ne pale cigaretu, u međuscenama pevaju dečije pesme sa izmenjenim tekstom ( Npr. umestno „Kad si srećan lupi dlanom ti u dlan“ ide „Kad u pljačku ideš ...“). Na kraju predstave, kada su se likovi međusobno poubijali, zvoni školsko zvono koje označava kraj odmora i oni se dižu i sedaju u školske klupe. Sve što smo gledali bila je u stvari izmaštana igra dečaka koji vole da se pretvaraju da su opasni momci.
Ovaj rasplet naterao me je da po milioniti put postavim pitanje: može li neko da mi objasni zašto postoje igračke vatrenog oružja?! Hajde da govorimo malo o uticajima, uzorima i odrastanju. Skoro sam čula jednu poznanicu kako se zgražava što je njena komšinica sinu kupila lutku koju joj je tražio. Slušala sam je i razmišljala, pa ne, bolje pištolj da mu je kupila da se uči da postane branitelj srBskoga roda od malih nogu. Okej, deca (uglavnom dečaci) od vajkada su se igrali rata, svi znamo roditeljske priče o partizanima i Nemcima, pa ko je Prle, a ko Tihi i kako su se jurcali po ledini i zarađivali kraste na kolenima.
I to donekle i mogu da shvatim, ne samo zato što smatram da je borba protiv fašizma lekcija za od malih nogu (!) nego prosto istorijskim okolnostima i društvenom situacijom koja je bila aktuelna. Sa druge strane, čovek bi pomislio da smo u 2021. godini napredovali i shvatili da nasilje nije nešto sa čime se treba igrati. Očigledno ne... A ako malo bolje razmislim, kako očekivati da se nešto promenilo u tom pogledu kada su uzori ponašanja daleko toksičniji od tih vojnika u ratu i kada je popularna kultura puna glorifikacije loših momaka i kriminalaca koji naravno da imaju pištolj i da ga bez pardona koriste, a uz to su i odlični frajeri, puni para i naravno, mizoginije.
Da se razumemo, ovo nije kvaziintelektualno elitističko blaćenje popularna kulture („Sramota šta se danas servira omladini pfuj!“), prva bidžujem te i takve serije. Samo postavljam pitanje da li i kakav uticaj postavljanje takvih uzora na pijedestal imaju na mlade u ovoj zemlji? Možda i nemaju i to je sjajno! Ali nešto mi se ne čini tako kada čujem klince koji se igraju oko zgrade i uživljeni u uloge viču: „Rokni ga brate, alo majmunčino videćeš ti da sa kim se kačiš“.
U svakom slučaju, da se vratimo na pozitivne stvari, diplomska predstava studenata FSU bila je duhovita i mladalačka, razigrana i zabavna. Momci su odradili super posao i nadam se da ćemo ih gledati po scenama i ekranima u buduće.
Poruka za kraj je: sezona je ispita na umetničkim fakultetima je u svom piku i ispiti su uglavnom otvoreni za publiku. Raspitajte se, potražite i gledajte sjajne predstave mladih umetnika. Otrićete bisere, pronaći ćete nešto čega nema na velikim scenama. Vredi truda!