BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Nemoj pred detetom
Subotu u Bitef zoni proveli smo uz predstavu „Ako se probudiš ili kao da je važno“ u režiji Nenada Todorovića, nastalu u koprodukciji Narodnog pozorišta Leskovac i Narodnog pozorišta Priština.
„Ako se probudiš ili kao da je važno“ je predstava o udesu jedne sasvim obične četvoročlane porodice koja je verovatno dosta slična vašoj, ili je poznajete sigurno iz komšiluka. Predstava je podeljena u dva vremenska toka, tako da pratimo sadašnji trenutak u kome se porodica okuplja oko bolničkog kreveta sina Lazara koji je godinama u komi nakon teške nesreće, dok sa druge strane imamo skokoviti uvod u prošlost porodice, u neke ključne momente njihovih života koji nam omogućavaju da uspostavimo dijagnozu nesreće prikazanih likova.
Majka i otac upoznali su se tokom studija, ona je zatrudnela i rešila da rodi dete, zbog toga nije završila fakultet. Pričaju kako su bili mladi, srećni i zaljubljeni i nije im smetala ni besparica, niti bilo šta drugo jer su imali jedno drugo i svog sina Lazara, koji je najbolje i najpametniije dete na svetu. Međutim, posle te prve bezbrižnosti vremenom se javljaju problemi, dvoje supružnika sve je udaljenije jedno od drugog, sve se manje razumeju i nemaju strpljenja jedno za drugo. Svađaju se sve češće pred Lazarom i njegovom mlađom sestrom Čarnom.
Iako je Lazareva koma vezujući element koji nadkrovljuje tešku priču, lik Čarne je objekat koji trpi radnju u ovom komadu. „Nemoj pred detetom“, govore otac i majka, a u stvari ih i nije mnogo briga šta deca vide, niti su svesni kako to utiče na njih, pa se tako od bezbrižne devojčice razvija se uznemirena, zbunjena, besna, ljuta devojka. Pri tom, priča o toksičnim odnosima u porodici proširena je i na nefunkcionalnost institucija koje bi trebalo da lociraju i reše probleme, što je otelotvoreno u liku školske psihološkinje. Scena njenog razgovora sa devojčicom je jedna od retkih koje nose nešto olakšanja u sumornu i tešku atmosferu komada jer je publici smešno karikaturalno prikazivanje inertne prosvetarke koja priča bez prestanka i misli o formi, pre nego o suštini problema deteta sa kojim je suočena. Međutim, i pored komike i ova scena ostavlja gorak ukus u ustima jer ne samo što nadalje vidimo još jedan traumatični ožiljak na devojčicinoj ličnosti, nego je užasavajuća pomisao da je uzrok smeha u stvari prepoznavanje.
Prepoznavanje je možda ključna reč u objašnjavanju suštinske vrednosti ove predstave. Kao što prepoznajemo psihološkinju iz svog okruženja, tako u samim likovima Lazara i Čarne prepoznajemo nasleđene toksične obrasce ponašanja od roditelja (npr. u njihovim međusobnim svađama i tučama, ili u načinu na koji devojčica nasilno tretira svoju izmišljenu prijateljicu imitirajući primer iz kuće), a onda te iste obrasce možemo pronaći u sebi ili svojoj okolini.
Stari kažu kako sve potiče iz porodice, psihologija kaže nešto slično, samo komplikovanije. Ova predstava kaže to isto, samo bolnije. Porodično nasilje je problem o kome se sve više priča, ali nažalost ne dovoljno. Sagledavajući posledice odrastanja u nezdravoj atmosferi u kojoj možda nema fizičkog, koliko psihološkog nasilja, ova predstava osvešćuje i ukazuje na potrebu da se osvrnemo na ovu temu sa mnogo više pažnje.
