БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Препознаћеш ме, препознаћу те
Синоћ смо у Битеф зони гледали представу „И сваки пут као да је први“ Крушевачког позоришта, у режији Јоване Томић и драматизацији Димитрија Коканова.
Драма је настала преузимањем материјала из приповетке „Покојникова жена“ и драме „Ташана“ Боре Станковића, које сликају портрет жена удовица са почетка двадесетог века које се носе са дијагнозама патријархалног друштва у коме су се нашле саме, рањиве и незаштићене пред притисцима, очекивањима и захтевима суровог окружења.
Међутим, већ на самом почетку представе премошћује се стогодишњи јаз између времена радње у оригиналним делима и садашњег тренутка. На сцени су четири жене, седе на столицама окренуте ка публици и говоре о раскиду са партнером. Постоји четири типа раскида: изненадни, када не знаш шта те је снашло јер си остављена без претходног упозозења; исцрпљујући, када после дугог напорног разговора окончате везу, па се после виђате јоош неколико пута да о свему томе у недоглед причате; чудесни, када те он остави и учини ти услугу јер си ти њега желела да оставиш; и раскид из саосећања, када сте обоје схватили да нисте једно за друго и одлучујете да прекинете, али остајете пријатељи.
Кикот и комешањеу публици дали су потврду овим речима, и моментално створили једну врсту завереничке атмосфере између жена на сцени и жена у гледалишту. Како глумице настављају да причају пребацујући се на оно што се дешава после тога раскида, о болу, тузи, самоћи и тежини, та атмосфера прерасла је у још интимнију везу. Глумице седе на столицама и говоре у монолошкој форми окренуте ка публици, тако да све то помало наликује групној психотерапији, где је гледатељ(ка) терапеут, али и учесник терапије.
Приче о удовицама из Станковићевих дела тако су постале приче остављених жена савременог доба. То су приче о пребољевању, о опоравку, о начинима на који се разичите жене носе са истим обрасцима друштва у коме су остале изгубљене без мушкарца, као ослонца и онога од кога у свему зависи њихов живот. Приказане две жене, Аница (из „Покојникове смрти“) и Ташана (из „Ташане“) су потпуно различите. Припадају различитим друштвеним слојевима, имале су другачије животне приче, на супротан се начин носе са губитком: док Аница бежи од света и затвара се у себе уплашена од сопственог постојања у свету у коме она без мушкарца не зна ко је, Ташана је, са друге стране, пркосна, жељна живота и живљења, пуна револта усмереног ка животу који се од ње као удовице очекује да живи.
Међутим, обе жене суочене су у својој самоћи са најстрашнијом истином: да оне у свету без мушкарца не постоје. Сукобљавајући се са патријархалном средином, жене овог комада се боре за своје равноправно место у заједници. А у тој заједници жена је увек нечија: ћерка, сестра, жена, мајка, удовица. Тако је било у контексту времена Боре Станковића, а тако је и данас, говори нам представа.
А шта ако нећу да будем нечија? Могу ли да постојим само као ја у овом свету? Хоће ли ме ико подржати? Одговор даје сам крај. У њему се препознају две губитнице. Оне остају саме и први пут се налазе једна другој лицем у лице, први пут једна другу виде и препознају себе у оној другој. Ниси сама, кажу. Ово је за све јаке жене, кажу. Жена оснажује другу жену, жена жену разуме и даје јој подршку. То не треба да видимо искључиво као позив на женску солидарност. Ова крај то у суштини јесте, али је и нешто много шире. Препознавање је оно што је ту кључно. Препознали смо у представи проблематичне обрасце сто година раније. Хајде онда када изађемо из позоришта да их пронађемо и у својој околини. И када их препознамо и сагледамо, хајде о њима разговарамо.
Видели смо по реакцијама публике на почетку да женама прија када се отворено без улепшавања говори о стварима које се често прећуткују. Шта онда чекамо? Колико још Ташаниних и Анкичиних живота треба да се деси?
