BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Prepoznaćeš me, prepoznaću te
Sinoć smo u Bitef zoni gledali predstavu „I svaki put kao da je prvi“ Kruševačkog pozorišta, u režiji Jovane Tomić i dramatizaciji Dimitrija Kokanova.
Drama je nastala preuzimanjem materijala iz pripovetke „Pokojnikova žena“ i drame „Tašana“ Bore Stankovića, koje slikaju portret žena udovica sa početka dvadesetog veka koje se nose sa dijagnozama patrijarhalnog društva u kome su se našle same, ranjive i nezaštićene pred pritiscima, očekivanjima i zahtevima surovog okruženja.
Međutim, već na samom početku predstave premošćuje se stogodišnji jaz između vremena radnje u originalnim delima i sadašnjeg trenutka. Na sceni su četiri žene, sede na stolicama okrenute ka publici i govore o raskidu sa partnerom. Postoji četiri tipa raskida: iznenadni, kada ne znaš šta te je snašlo jer si ostavljena bez prethodnog upozozenja; iscrpljujući, kada posle dugog napornog razgovora okončate vezu, pa se posle viđate jooš nekoliko puta da o svemu tome u nedogled pričate; čudesni, kada te on ostavi i učini ti uslugu jer si ti njega želela da ostaviš; i raskid iz saosećanja, kada ste oboje shvatili da niste jedno za drugo i odlučujete da prekinete, ali ostajete prijatelji.
Kikot i komešanjeu publici dali su potvrdu ovim rečima, i momentalno stvorili jednu vrstu zavereničke atmosfere između žena na sceni i žena u gledalištu. Kako glumice nastavljaju da pričaju prebacujući se na ono što se dešava posle toga raskida, o bolu, tuzi, samoći i težini, ta atmosfera prerasla je u još intimniju vezu. Glumice sede na stolicama i govore u monološkoj formi okrenute ka publici, tako da sve to pomalo nalikuje grupnoj psihoterapiji, gde je gledatelj(ka) terapeut, ali i učesnik terapije.
Priče o udovicama iz Stankovićevih dela tako su postale priče ostavljenih žena savremenog doba. To su priče o preboljevanju, o oporavku, o načinima na koji se razičite žene nose sa istim obrascima društva u kome su ostale izgubljene bez muškarca, kao oslonca i onoga od koga u svemu zavisi njihov život. Prikazane dve žene, Anica (iz „Pokojnikove smrti“) i Tašana (iz „Tašane“) su potpuno različite. Pripadaju različitim društvenim slojevima, imale su drugačije životne priče, na suprotan se način nose sa gubitkom: dok Anica beži od sveta i zatvara se u sebe uplašena od sopstvenog postojanja u svetu u kome ona bez muškarca ne zna ko je, Tašana je, sa druge strane, prkosna, željna života i življenja, puna revolta usmerenog ka životu koji se od nje kao udovice očekuje da živi.
Međutim, obe žene suočene su u svojoj samoći sa najstrašnijom istinom: da one u svetu bez muškarca ne postoje. Sukobljavajući se sa patrijarhalnom sredinom, žene ovog komada se bore za svoje ravnopravno mesto u zajednici. A u toj zajednici žena je uvek nečija: ćerka, sestra, žena, majka, udovica. Tako je bilo u kontekstu vremena Bore Stankovića, a tako je i danas, govori nam predstava.
A šta ako neću da budem nečija? Mogu li da postojim samo kao ja u ovom svetu? Hoće li me iko podržati? Odgovor daje sam kraj. U njemu se prepoznaju dve gubitnice. One ostaju same i prvi put se nalaze jedna drugoj licem u lice, prvi put jedna drugu vide i prepoznaju sebe u onoj drugoj. Nisi sama, kažu. Ovo je za sve jake žene, kažu. Žena osnažuje drugu ženu, žena ženu razume i daje joj podršku. To ne treba da vidimo isključivo kao poziv na žensku solidarnost. Ova kraj to u suštini jeste, ali je i nešto mnogo šire. Prepoznavanje je ono što je tu ključno. Prepoznali smo u predstavi problematične obrasce sto godina ranije. Hajde onda kada izađemo iz pozorišta da ih pronađemo i u svojoj okolini. I kada ih prepoznamo i sagledamo, hajde o njima razgovaramo.
Videli smo po reakcijama publike na početku da ženama prija kada se otvoreno bez ulepšavanja govori o stvarima koje se često prećutkuju. Šta onda čekamo? Koliko još Tašaninih i Ankičinih života treba da se desi?
