БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Радост игре
У фотофиниш Битеф Зоне ушли смо представом Хлеб театра „Тело памти“ ауторке Сање Крсмановић Тасић. Како сама ауторка наводи, реч која описује ову представу је сусрет. Сусрећу се најстарије играчице и играчи плесне школе Смиљане Мандукић са најмлађим играчима савремене игре, кореографија ауторке представе и Смиљане Мандукић, старост и младост, прошлост и садашњост. Оно што их у том сусрету повезује је игра, огромна страст према плесу и тело које се ослобађа у покрету.
Представа је коципирана тако да двадесетдвогодишња играчица Јована Михић покретом води дијалог са најстаријим полазницима школе Смиљане Мандукић, које видимо путем пројектора у архивским снимцима РТС-а. Наталија Ђорђевић (1923), Јелица Голубовић (1924), Јован Деспотовић (1932) и Дубравка Малетић (1939) говоре на снимцима о својим првим балетским корацима, о почецима у школи Смиљане Мандукић, о томе шта је плес у њиховом животу, о изражавању кроз покрет, страсти, љубави, слободи. Њихове приче су дирљиве, понекад духовите, потпуно прожете огромном количином љубави ка плесу. За њих је плес био неминовност, рођени су за игру и нису се могли одупрети нагону тела да се гипко креће уз музику. За њих је плес и начин говора јер кроз игру, кажу, може човек исказати свако своје осећање, свако размишљање. Без плеса за њих нема живота јер, тврде, игра је живот.
Посебну пажњу сви ученици посветили су школи Смиљане Мандукић. Пионирка модерне игре у нашој земљи била је борац за преиспитивање играчке теорије и праксе. Била је смела, другачија, омиљена међу колегама, а нарочито међу својим ученицима у којима је црпела велику инспирацију. Свака њена кореографија је почињала од неке замисли, објашњавају они, имала је почетну идеју, замајац, али је у својим играчима проналазила завршетак. Бескрајно их је инспирисала и усмеравала, инсистирајући притом на томе да суштина плеса није само у беспрекорној техници, већ је своје ученике учила да кроз покрет исказују све оно што би могли и речима.
Дирљиво је било видети играче у већ у дубокој старости како исијавају чисту усхићеност као деца док говоре о игри. Стављени у вербално-невербални дијалог са младом играчицом на сцени, својим речима, а њеним покретима они су поново заиграли, док је она њихове приче, описе и савете усвојила и кроз игру нам показала једно ново разумевање свега реченог. Радост, слобода, страст, енергија и све друго што игра у животима ових људи носи очигледно се за сат времена пренело на публику у Битеф театру која је дугим аплаузом и стајаћим овацијама испратила представу.
