BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Radost igre
U fotofiniš Bitef Zone ušli smo predstavom Hleb teatra „Telo pamti“ autorke Sanje Krsmanović Tasić. Kako sama autorka navodi, reč koja opisuje ovu predstavu je susret. Susreću se najstarije igračice i igrači plesne škole Smiljane Mandukić sa najmlađim igračima savremene igre, koreografija autorke predstave i Smiljane Mandukić, starost i mladost, prošlost i sadašnjost. Ono što ih u tom susretu povezuje je igra, ogromna strast prema plesu i telo koje se oslobađa u pokretu.
Predstava je kocipirana tako da dvadesetdvogodišnja igračica Jovana Mihić pokretom vodi dijalog sa najstarijim polaznicima škole Smiljane Mandukić, koje vidimo putem projektora u arhivskim snimcima RTS-a. Natalija Đorđević (1923), Jelica Golubović (1924), Jovan Despotović (1932) i Dubravka Maletić (1939) govore na snimcima o svojim prvim baletskim koracima, o počecima u školi Smiljane Mandukić, o tome šta je ples u njihovom životu, o izražavanju kroz pokret, strasti, ljubavi, slobodi. Njihove priče su dirljive, ponekad duhovite, potpuno prožete ogromnom količinom ljubavi ka plesu. Za njih je ples bio neminovnost, rođeni su za igru i nisu se mogli odupreti nagonu tela da se gipko kreće uz muziku. Za njih je ples i način govora jer kroz igru, kažu, može čovek iskazati svako svoje osećanje, svako razmišljanje. Bez plesa za njih nema života jer, tvrde, igra je život.
Posebnu pažnju svi učenici posvetili su školi Smiljane Mandukić. Pionirka moderne igre u našoj zemlji bila je borac za preispitivanje igračke teorije i prakse. Bila je smela, drugačija, omiljena među kolegama, a naročito među svojim učenicima u kojima je crpela veliku inspiraciju. Svaka njena koreografija je počinjala od neke zamisli, objašnjavaju oni, imala je početnu ideju, zamajac, ali je u svojim igračima pronalazila završetak. Beskrajno ih je inspirisala i usmeravala, insistirajući pritom na tome da suština plesa nije samo u besprekornoj tehnici, već je svoje učenike učila da kroz pokret iskazuju sve ono što bi mogli i rečima.
Dirljivo je bilo videti igrače u već u dubokoj starosti kako isijavaju čistu ushićenost kao deca dok govore o igri. Stavljeni u verbalno-neverbalni dijalog sa mladom igračicom na sceni, svojim rečima, a njenim pokretima oni su ponovo zaigrali, dok je ona njihove priče, opise i savete usvojila i kroz igru nam pokazala jedno novo razumevanje svega rečenog. Radost, sloboda, strast, energija i sve drugo što igra u životima ovih ljudi nosi očigledno se za sat vremena prenelo na publiku u Bitef teatru koja je dugim aplauzom i stajaćim ovacijama ispratila predstavu.
